Аскетска вера и подвиг – Митрополит Струмички Наум  / Ascetic Faith and Struggle – Metropolitan Naum of Strumica

In the Gospel reading of the fourth Sunday of the Great Lent (see Mark 9, 17-31), the following is particularly important for interpretation: And Jesus said to him: “If you can believe, all things are possible for him who believes.” immediately the father of the child cried out and said with tears: “Lord, I believe, help my unbelief!”

With this evangelistic event, the Lord Jesus Christ, among other things, wants to teach us and show us the existence of an ascetic and graceful struggle (gratitude) in Orthodox spiritual life, and the difference between them. One thing is to have an ascetic faith and trust in the Lord, and another thing is to have a graceful faith: the graceful faith by now turns into familiarity, knowledge and security. One thing  is the ascetic fulfilment of God’s commandments, and another thing is the graceful fulfilment. One thing  is an ascetic prayer, and another thing is a graceful prayer. One thing is ascetical love towards our fellow men, and another thing is graceful love, etc.

What is the difference between the ascetical and the graceful struggle, and where does this difference arise? Depending on which level or stage of spiritual development a person is at, consequently, his struggle is different. At the first stage, which is called purification of the heart from the passions, the struggle of every person in any virtue is ascetical. This means that the heart at this stage is still susceptible to the passions and captured by them, so that the demon relatively easily, through the thoughts and the senses, steers the man to sin. That is why the struggle at this stage of purifying of the heart from passions seems very difficult. We need to fulfil the commandments of God, the virtues, even when we do not have the desire and will to do it at all, and we do not feel as a need for us. Forcing ourselves is the key moment for which the struggle is called ascetic. That is why the father of the demonized boy in tears says: “Lord, I believe, help my unbelief!”

But, it is not true that God with His grace on the first stage of spiritual development does not help man, because we could do nothing without Him, but that help is somehow hidden, just to be shown the free determination (choice) of man for good, for God. God wants to teach us to fulfil His commandments out of love for Him, as children of God, and not as slaves – from fear, or as traders – for reward. It is easy to fulfil the commandments when grace is with us. It’s easy to give when we gain. But, however, that is trade, not love. Love gives even when does not gain.

Grace in certain moments appears stronger in our lives, but only to rest us from the struggle, to fortify us in faith and to comfort us. However, these are not moments when we grow spiritually. Spiritual development is only obtainable by us when God’s grace remains hidden, and we continue to strive to fulfil the virtues. Whenever we fall and we fail to fulfil the virtues, in those moments when grace is hiding, we have not passed the exam and we will need to re-try it until we succeed. The Holy Fathers say that in the moments when grace is hidden, we should act – although we do not feel like it at all – as if it was present. Only then we grow.

On the second stage, which is called illumination of the mind, the struggle of every man in any virtue is already graceful enough, except for the love of the enemies, where it is still mostly ascetic.

Holy Mother of God, save us!

Metropolitan Naum of Strumica


Во евангелското четиво од четвртата недела на Великиот пост (види: Марко 9, 17–31), посебно значајно за толкување е следново случување: А Исус му рече: „Ако можеш да поверуваш, сè е можно за оној што верува“. И одеднаш таткото на момчето извика и со солзи говореше: „Верувам, Господи, помогни му на моето неверие!“

Со оваа евангелска случка, Господ Исус Христос, меѓу другото, сака да нè поучи и да ни го покаже постоењето на аскетски и на благодатен подвиг во православниот духовен живот, и разликата помеѓу нив. Едно е аскетска вера и доверба во Господ, а друго е благодатна вера: благодатната вера веќе преминува во познание, знаење и сигурност. Едно е аскетското исполнување на Божјите заповеди, а друго е благодатното исполнување. Едно е аскетска молитва, а друго е благодатна молитва. Едно е аскетска љубов кон нашите ближни, а друго е благодатна љубов, итн.

Во што е разликата помеѓу аскетскиот и благодатниот подвиг, и од каде произлегува таа разлика? Во зависност од тоа на кое ниво или степен од духовниот развој се наоѓа човек, различен е и неговиот подвиг. На првиот степен, кој се нарекува чистење на срцето од страстите, подвигот на секој човек во која било добродетел е аскетски. Тоа значи дека срцето на овој степен е сè уште подложно на страстите и заробено од нив, така што демонот релативно лесно, преку помислите и сетилата, го наведува човекот на грев. Затоа и подвигот на степенот на чистење на срцето од страстите изгледа многу тежок. Треба да ги исполнуваме заповедите Божји, добродетелите, и кога за тоа воопшто немаме желба и волја и не го чувствуваме тоа како потреба во нас. Присилувањето на самите себе е клучниот момент поради кој подвигот се нарекува аскетски. Затоа и таткото на демонизираното момче низ солзи вели: „Верувам, Господи, помогни му на моето неверие!“

Но не е точно дека Бог со Својата благодат и на првиот степен не му помага на човекот, затоа што ние без Него ништо не би можеле да направиме, но таа помош е некако скриена, токму за да се пројави слободната определба на човекот за доброто, за Бог. Бог сака да нè научи да ги исполнуваме Неговите заповеди од љубов кон Него, како деца Божји, а не како робови – од страв, или како наемници – за награда. Лесно е да ги исполнуваме заповедите кога благодатта е со нас. Лесно е да даваме кога добиваме. Но, сепак, тоа е трговија, а не љубов. Љубовта дава и кога не добива.

Благодатта во одредени моменти се пројавува посилно во нашиот живот, но само за да нè одмори од подвигот, да нè утврди во верата и да нè утеши. Сепак, тоа не се моменти кога ние духовно растеме. Духовниот развој ни е овозможен само во моментите кога Божјата благодат останува скриена, а ние продолжуваме да се трудиме во исполнувањето на добродетелите. Секогаш кога паѓаме и не успеваме да ја исполниме добродетелта, во тие моменти на криење на благодатта, ние не сме го поминале испитот и повторно ќе треба да го полагаме сè додека не успееме. Светите Отци велат дека во моментите кога благодатта се крие треба да постапуваме – иако тоа воопшто не го чувствуваме така – како да е таа присутна. Само тогаш растеме.

На вториот степен, кој се нарекува просветлување на умот, подвигот на секој човек во која било добродетел е веќе доволно благодатен, освен во однос на љубовта кон непријателите, каде што и понатаму е претежно аскетски.

Пресвета Богородице, спаси не!

Митрополит Струмички Наум


Mark 9:17-31

 

  1. Then one of the crowd answered and said, “Teacher, I brought You my son, who has a mute spirit.
  2. And wherever it seizes him, it throws him down; he foams at the mouth, gnashes his teeth, and becomes rigid. So I spoke to Your disciples, that they should cast it out, but they could not.
  3. He answered him and said, “O faithless generation, how long shall I be with you? How long shall I bear with you? Bring him to Me.”
  4. Then they brought him to Him. And when he saw Him, immediately the spirit convulsed him, and he fell on the ground and wallowed, foaming at the mouth.
  5. So He asked his father, “How long has this been happening to him?” And he said, “From childhood.
  6. And often he has thrown him both into the fire and into the water to destroy him. But if You can do anything, have compassion on us and help us.
  7. Jesus said to him, “If you can believe, all things are possible to him who believes.”
  8. Immediately the father of the child cried out and said with tears, “Lord, I believe; help my unbelief!”
  9. When Jesus saw that the people came running together, He rebuked the unclean spirit, saying to it: “Deaf and dumb spirit, I command you, come out of him and enter him no more!”
  10. Then the spirit cried out, convulsed him greatly, and came out of him. And he became as one dead, so that many said, “He is dead.”
  11. But Jesus took him by the hand and lifted him up, and he arose.
  12. And when He had come into the house, His disciples asked Him privately, “Why could we not cast it out?”
  13. So He said to them, “This kind can come out by nothing but prayer and fasting.”
  14. Then they departed from there and passed through Galilee, and He did not want anyone to know it.
  15. For He taught His disciples and said to them, “The Son of Man is being betrayed into the hands of men, and they will kill Him. And after He is killed, He will rise the third day.”

Свето Евангелие според Маркo

 

  1. Тогаш еден од народот одговори и рече: „Учителе, го доведов при Тебе сина ми, во кого има нем дух;
  2. и секогаш, каде и да го фати, го кутнува, и тој се запенува, и крцка со забите, и се здрвува. И им кажав на учениците Твои да го изгонат, но тие не можеа.”
  3. А Исус одговори и рече: „О, роде неверен, до кога ќе бидам со вас? До кога ќе ве трпам? Доведете го при Мене!”
  4. И кога го доведоа кај Него – штом го виде, веднаш духот го стресе; и тој падна наземи и се валкаше запенет.
  5. Го праша Исус татка му: „Колку време има откако станува тоа со него?” Тој одговори: „Од детинство;
  6. и многупати духот го фрлал во оган, и во вода, за да го погуби; но, ако можеш, смили се над нас и помогни ни!”
  7. А Исус му рече: „Ако можеш да поверуваш? Сè е можно за оној што верува!”
  8. И одеднаш таткото на момчето извика и со солзи рече: „Верувам, Господи, помогни му на моето неверие!”
  9. А Исус, штом виде дека се собра многу народ, му забрани на нечистиот дух и му рече „Дух нем и глув, Јас ти заповедам: излези од него, и не влегувај веќе во него!”
  10. И кога извика, силно го стресе и излезе; а момчето беше како мртво – така што мнозина велеа дека умрело.
  11. Исус, пак, откако го фати за рака, го исправи; и тоа стана.
  12. И кога влезе Исус во една куќа, учениците Негови Го прашаа насамо: „Зошто ние не можевме да го истераме?”
  13. Им одговори: „Тој род си ништо не може да се истера, освен со молитва и пост.”
  14. И кога излегоа оттаму, минеа преку Галилеја; и Он не сакаше некој да разбере.
  15. Оти ги учеше учениците Свои и им велеше дека Синот Човечки ќе биде предаден во човечки раце, и ќе Го убијат, и на третиот ден по убивањето ќе воскресне.